Sudite po zakonu a ne po nalogu

Ево шта каже један студент правног факултета :
Ja sam student pravnog fakulteta. Mi smo pre nekoliko meseci imali raspravu da je ovde promašena kvalifikacija krivičnog dela. Nekoliko puta smo u sklopu predavanja i bili prisutni u sudnici. Od 4 „organizatora“, dvojica prvookrivljenih nisu imali nikakvu komunikaciju sa ostalima, utvrđeno je da se čak ni ne poznaju sa ostatkom grupe. Čak ni 2 zaštićena svedoka nisu rekli da su to ti momci koji su sedeli u sada vec čuvenom kafiću „Zuzus“. Treći „organizator“ je student, naš kolega, i jako mu je malo ostalo da diplomira. Momak ima medicinsku dokumentaciju da je imao težak prelom noge, i da je oporavak jako dugo trajao. I na snimku se jasno vidi kako se momak penje uz stepenice i hramlje, i hvata se za glavu iz razloga jer je svojim oćima video kako ćovek pada sa terasice. Ostali navijači su jedva i stigli da se popnu gore kada je tuča završena. Ovaj mladić, Veličković je bio na mestu na kom tvrdi, i to je potvrdio i policajac koji je kaznu napisao. A da sramota po pravosuđe bude veća, čovek koga je francuski navijač prepoznao, i za koga je tvrdio da je sigurni učesnik od početka tuče, znači napadač iz pravca knez Mihajlove, dobio je 4 godine zatvora, a njegov „kolega“ takođe iz pravca knez Mihajlove 5 godina.
Ja ne znam ko je tu onda lud, i zašto mi idemo kao budale na ovaj fakultet? Da me neko sutra stavi na sto presudu koju trebam da pročitam, a da taj neko ni ne pogleda kakav sam predmet vodila. JADNO! Pokazana je sva mizerija i najtamnija strana našeg poziva.Kao u vreme komunizma i to onog najgoreg. Onda kada su ljude streljali i vešali i to mesec dana pre presude. Moj savet svim roditeljima je da pod hitno izbace svu dokumentaciju u javnost, i da sve izjave predoče ljudima.Od svedoka iz Francuske, preko zaštićenih, i ovih naših „običnih“. Samo tako mogu da isteraju pravdu, jer su se ovde bitna suđenja svela na medijsko prepucavanje, a ne na rad u sudnici. Nije normalno dati 240 godina nekome, ubiti 12 ljudi a da to prethodno ne bude dokazano 1 kroz 1. To je veći zločin nego bilo kakva tuča na Obilićevom Vencu. To je isto krivično delo, i pred zakonom, a pogotovo pred Bogom, jer se mi u Boga kunemo da ćemo raditi svoj posao časno, pošteno i po knjizi.Ni po babu, ni po strićevima. Nadam se iskreno da će pravda biti zadovoljena na višestepenom sudskom zasedanju, inače sa ovakvom presudom ja ne vidim smisao mog daljeg školovanja. A slobodno dođite i anketirajte sve učenike pravnog fakulteta, dobićete isti odgovor! Pozdrav i samo hrabro!

240

Неко малоуман у врху режима проценио је да ће Француска боље гледати Србију ако драконским казнама осуди петнаестак момака „који су убили Бриса Татона“.

Савремено право, темељ модерног света, цивилизоване Европе, постављено је на принципу: Боље стотину кривих на слободи него један невин у затвору. У Београду се ових д

ана одиграва јавна драма, посебно у неким главама и домовима, која ће се, нема сумње, окончати доказом да је Србија, ова доскорашња, досовско-жута, Тадићева, споменути принцип разнела у парампарчад. Да, ради се о смрти Бриса Татона, несрећног Француза, фудбалског навијача, чији је живот окончан септембра 2009. године у центру Београда.

Језа ме хвата кад се сетим тих дана, онога што смо поводом тог случаја читали и гледали у и на српским медијима. Цела земља је била на ногама, медијска харанга и хушкање равно најбољим традицијама ЦНН, из времена бомбардовања Авганистана, Ирака, Србије; митинзи, поворке са портретима Татона, јавно тражење опроста од француског народа… Лаж до лажи, манипулисање емоцијама, болом родитеља, сликањем тела младог Француза у тренуцима када се овај растаје од живота.

Србија је пред Европом и у овом случају била представљана као земља насиља, а Срби као монструми. Била је то огољена манифестација лудила једног режима.

Петнаест младића осуђено је на укупно 240 па на 120 година затвора, казну коју је касније Апелациони суд преполовио, у процесу који је вођен под готово несхватљивим притисцима и отвореним претњама највиших државних функционера. Суђењу је редовно присуствовао француски амбасадор у Србији, у суд је био пуштен дух Дивљег запада, једина дилема односила се на висину казне.

Ниједан од предлога и аргумената одбране није прихваћен, није проведена реконструкција случаја, одбачена су сведочења која нису била у складу са државном политиком зближавања Србије и „пријатељске“ Француске.

Неко малоуман у врху тадашњег режима проценио је да ће Француска боље гледати Србију ако ова драконским казнама осуди петнаестак момака „који су убили Бриса Татона“. За љубав, за један осмех Француске, ове која је деведесетих сатанизовала Србе и Србију више него Немачка, ове која је бомбардовала Србију, прва признала независност Косова и Метохије, недавно поражени београдски режим уништио је животе петнаест српских породица.

Родитељи осуђених младића, након изрицања пресуде, плакали су по ходницима Палате правде у Београду у неверици шта им се догађа. Стефан Величковић, на пример, имао је потврду једног полицајца (наплаћивао му је казну за паркирање) да је у време несрећног случаја био на другом месту у Београду. Јачи алиби од исказа полиције није могућ. Џаба, Величковић је осуђен на седам година затвора. Судија Мира Илић, која је донела пресуду, унапређена је до нивоа Високог савета судства. Контролисани медији су ударили завршну премаз и цео случај је затворен. Али…

Двоје храбрих младих Срба, Борис Малагурски и Ивана Рајовић, доносе одлуку да јавно, кроз документарни филм, за који су сами нашли новац, покажу како судска одлука у случају Бриса Татона не лежи на аргументима, да је климава, сумњива, политички одређена. И успевају.

Њихова храброст буди савест људи који су видели како је Татон настрадао али су ћутали у страху од освете режима. У међувремену је Србија добила нову власт и двоје сведока дају полицији исказе који у потпуности обарају службену, судском одлуком оснажену верзију смрти Бриса Татона. Следи понављање истражног поступка, ново суђење и, извесно је, ослобађајућа пресуда за оне несрећне момке.

А ко ће одговарати за ову страшну, језиву, представу кроз коју Србија, видимо, још увек пролази?

ИСТИНА ЗА ГРОБАРЕ

ИСТИНА ЗА ГРОБАРЕ

У овом клипу је приказана шема позива, која доказује да оптужени Марковић и Прелић нису контактирали ни са једним од од наше браће, јер је наведено да су они телефонима организовали напад ! Такође је убачен део где адвокат Светозар Вујачић даје изјаву да има сведока који је видео да је жртва скочила сама , Ускоро и аудио изјава сведока који ће то сам потврдити, i joш доказа о невиности ! Извињавамо се на лошем квалитету снимка, али пошто смо у журби а докази касне не обраћамо пажњу на квалитет ! ДО КОНАЧНЕ ПОБЕДЕ ! ПРАВДА ЗА СВЕ ГРОБАРЕ !

 

Брис татон

Знаш онај осећај кад схватиш колико су неки људи јадни? Па те срамота од самог себе што си сведок тога. Што их гледаш како покушавају да се “оперу” а толико су штрокави да нема те воде и тог сапуна који би их опрао.

Повод овог текста је јасан већ у наслову. А чињеница да ми се од старта “окретао желудац” због свега што је пратило суђење поводом “убиства” је само додатно убрзала ствари. Зашто ми се окретао желудац? Зато што сам случајно или намерно још тада знала и за сведока који је тек сад “откривен”, за то да је један од осуђених у време “убиства” био у другом крају Београда за шта постоје сведоци који нису “Гробари”, као и за чињеницу да Татон је био све само не невинашце како су га представљали српски медији.

Да одмах разјаснимо неке ствари, ја убиства не подржавам. Оне који на утакмице иду да би палили, ломили, тукли не сматрам навијачима. Нисам ни присталица црвено-беле комбинације, али кад је у питању неправда онда реагујем.

Одакле кренути?

Још те 2009. постојао је сведок који је рекао да Татон није ни бачен ни гурнут  већ је сам скочио бежећи од навијача Партизана. Тврдио је да је и Француз био у свесном стању, комуникативан кад му је пришао и помогао да га унесу у кола Хитне помоћи. Сведок је у то време био чувар гараже на Обилићевом венцу. Иначе бивши полицајац. Значи, по свим критеријумима квалитетан сведок. Онај који зна шта је видео. Проблем је што се његово виђење није слагало са верзијом на којој су инсистирали они који су те 2009. одлучивали. Зато његово име и његово сведочење никад нису презентовани јавности. Није проблем што нису презентовани јавности, проблем је што човек није никад добио позив да се појави као сведок на суђењу. Да бар чују, и обични посматрачи и они који су били укључени у тај процес, још једно виђење. Мене су те ствари занимале па сам негде “налетела” на тај податак и за мене овај “нови моменат” није никаква новост. За оне који су само пратили штампу и ТВ прилоге ово не да је новост већ је у домену неверице.

Исто тако се сећам и приче да постоје сведоци који ће потврдити да један од осуђених у време туче није ни био на Обилићевом венцу. Напротив. Био је у другом крају града. И да ти сведоци нису припадници “Гробара”. И то је игнорисано.

Једна ствар која је мени посебно сметала у целој оној кампањи “Сви смо ми Татон” је чињеница да је опет на делу било “О мртвима све најбоље”. Зашто то кажем? Зашто ја никад нисам била од тих “Сви смо ми Татон”? Зато што ја НИСАМ хулиган! Оно што се суптилно изостављало из свих прича у којима се помињало “убиство” навијача је податак да Брис Татон уопште није био невинашце. Иако је овде представљан као обичан навијач, присталица француског прволигаша, они који су мало боље радили свој посао – а за то је требало само укуцати његово име у један од претраживача – могли су да наиђу на податак да је Татон био вођа навијача који је имао забрану уласка на неке стадионе. Забрану уласка сигурно није добио јер је мирно седео и навијао “длановима и грлом”. Сви знамо због чега се издаје забрана уласка. Момак је био хулиган, и то треба рећи.

Двоструки аршини оних који креирају јавну свест поново су у овом случају били на висини задатка. Онај који је у својој земљи, али и у “комшилуку” (помињала се Белгија), имао забрану уласка на стадион је овде представљен као навијач, ко је читао неке текстове помислио би да је анђелчић. Док су онима који подржавају Партизан одмах прилепили етикету “хулигани”, без да су проверавали неке чињенице. Чак и са директивом шта сме а шта не сме у јавност  то је било превише.

Да не причамо о томе да су њих за “убиство” једног Француза осудили на 240 година, док су у исто време групу Шиптара за убиство 80 Срба осудили на 101 годину. Тако је испало да животи 80 Срба немају ни пола вредност и једног хулигана. Где је правда била у тренутку кад су доношене пресуде вероватно ни она не зна.

Ја не знам ко су ти момци који су “убили” Татона. Да не буде забуне, сама чињеница да су се “млатили” са неким само зато што навија за други клуб мени није прихватљиво понашање. Причало се да су неки од њих “од раније познати органима реда” због разноразних “дела и недела” и да је негде ова пресуда “правда” за све оно што су урадили раније. То је све само не правда. Не можеш човека осудити за убиство које није починио и да га на тај начин  затвориш због ствари за које знаш да је урадио, али немаш доказе. Оне који тврде да је исто да ли су га бацили или је сам скочио бежећи од њих не желим ни да коментаришем.

Оно што је јасно и онима који то не желе да виде је чињеница да је све оно што се дешавало око суђења Татону у ствари био монтиран процес. Да је “убијени навијач” био Бугарин, Италијан, Румун,Мађар… нико не би оком трепнуо. Али је Татон Француз. А Француска је “доказани пријатељ Србије” и једна од перјаница ЕУ и НАТО. У тренутку кад се одлучивало да ли ћемо ући у ЕУ или не, кад су се ломила копља око “европске будућности Србије” требало је убедити ту дивну Европу да смо спремни на све. Па и на то да за смрт једног хулигана групу других хулигана осудимо на укупно 240 година робије.

Наравно, ни то није било довољно. Породица је изразила незадовољство одлуком и поднела тужбу против државе Србије. Траже 300.000 евра надокнаде. Ускоро би требало да се одржи и прво рочиште по тој тужби.

Оно што свему даје призвук трагикомедије је чињеница да се Ивица-Марица изненадио и рекао да је “сазнавши за нове моменте захтевао да се провере сви наводи”. Та реченица би имала тежину да смо заборавили да је у време тог догађаја, прикупљања доказа као и суђења, министар полиције био исти човек који је данас и на челу владе. На жалост ми имамо мало дуже памћење. Ово његово захтевање да се преиспита цео случај је у најмању руку смешно.

Наравно, на ове “нове моменте” људи ће различито гледати. Неки ће сматрати да је правда коначно дошла по своје и да ће се показати да је читав процес био политички монтиран. Други ће у овоме видети “опасност” отварања и других предмета који су одувек будили сумњу јавности због гомиле нелогичности и драконских одлука.

Овде се не ради о реваншизму, о томе да нова власт жели да поништи све одлуке претходне. То је сулудо и помислити јер сви знамо да је  један део нове власти био и део претходне. Али да треба преиспитати све ствари и онда, уколико се покаже и докаже да је било грешака, реаговати. И доношењем адекватних одлука, казни, али и покретањем поступака против оних који су довели до тога да ово буде једна од већих бламажа. Како за српско судство, српску државу, тако и за све нас који живимо овде.

NOVI DOKAZ U SLUČAJU TATON: Devojka koja je zvala Hitnu tvrdi da je Francuz sam pao!

 

Advokati odbrane poručuju da imaju dokaz koji će oboriti presudu – audio zapis svedoka koji je sa lica mesta pozvao Hitnu pomoć. Branioci Partizanovih navijača traže novo suđenje

 

 

Branioci 15 navijača Partizana, koji su osuđeni za ubistvo Francuza Brisa Tatona,pribavili su izjave svedoka, koje će, kako tvrde, promeniti postojeću presudu!

Advokat Zora Dobričanin Nikodinović, branilac Ivana Grkovića, kaže za Telegraf da slučaj nije završen, iako je presuda pravosnažna, i tvrdi da su branioci prikupili dokaze koji će oboriti presudu!

Odbrana, prema njenim rečima, poseduje audio zapis i transkripte poziva, koji je devojka očevidac uputila Hitnoj pomoći s mesta događaja.

– Poznat nam je identitet devojke, koja je prva pozvala Hitnu pomoć. Reč je o poznatoj frizerki iz Beograda S. B. pored koje je Francuz pao. Transkripte razgovora i snimak smo priložili Apelacionom sudu u žalbi na presudu, ali je sud samo konstatovao da je dokaz priložen, ali ga uopšte nije cenio prilikom odlučivanja po žalbi – tvrdi advokat, i prenosi nam transkripte ovog razgovora:

Svedok: Molim vas, Obilićev venac, kod garaže, dečko je pao sa zida od 20 metara.

Hitna pomoć: Je l` vi prvi zovete?

Svedok: Da, da, evo ja sam videla to.

Hitna pomo: Obilićev venac?

Svedok: Da.

Hitna pomoć: S garaže?

Svedok: Da, da, da, sa zida.

Hitna pomoć: Gde je on tačno? U Obilićevom vencu, gde su oni kafići i ono…

Svedok: Dole, dole, dole ispod, ispod dole.

Hitna pomoć: Znači kod…ili do Zelenog venca tamo?

Svedok: Dole ispod,požurite!

Hitna pomoć: Kod Zelenog venca onda, bliže Zelenom vencu ili kod Obilića?

Svedok: Dole, dole, donji ulaz u garažu… Požurite!

Hitna pomoć: Da, da, čekajte, moram ispisati, ne vredi dok ne ispišem- ne vredi. Kažite mi Vaš telefon, samo za slučaj da ne možemo da nađemo?

Svedok: …….

Hitna pomoć: A Vaše ime?

Svedok: ……….

Hitna pomoć: iz Beograda ste?

Svedok: Da.

Hitna pomoć: On nije namerno skočio, znate li ga, bilo šta?

Svedok: Ma ne, prolazim tuda, znači …

Hitna pomoć: Jel to garaža u Obilićevom vencu?

Svedok: Jeste, jeste, jeste, jeste, prijatno, požurite samo, ovo je strašno!

Hitna pomoć: U redu.

Svedok: Prijatno.

Odbrana je osim ovog dokaza priložila i u Prvom osnovnom sudu overenu izjavu Dragana C. (61), penzionisanog inspektora MUP-a iz Beograda, koji tvrdi da Taton nije ubijen, već da je sam skočio preko ograde, bežeći od navijača!

Ministar policije Ivica Dačić zna za taj iskaz i odmah je dao nalog da se ispitaju ove tvrdnje, posebno u delu koji se odnosi na pritiske inspektora policije.

– Svi novi detalji koji su vezani za taj slučaj, pošto je on već presuđen, biće razmotreni. Ja sam tražio da mi se dostavi informacija oko toga i svi organi koji time treba da se bave će to razmotriti – rekao je Dačić.

Advokat Ivan Bajazit, branilac odbeglog Đorđa Prelića, kaže za Telegraf.rs da je presuda u “slučaju Taton” jedna od brojnih političkih odluka.

– Presuda je bila naručena, jer je Prelić prvostepenom presudom dobio kaznu od 35 godina, koja bi mu sledila da je ubio 50 ljudi! Očigledno je da je presuda doneta ranije na nekom drugom mestu i da je sudiji ostavljeno da je obrazloži kako zna i ume. Kaznom od 35 godina Preliću je izrečena smrt na rate. Apelacioni sud mu je posle žalbe smanjio kaznu na 15 godina, iako se po standardima EU kazna od 7 godina smatra surovom. Sudija je tražila trasologa, koji bi potvrdio tezu da je Taton bačen. Međutim, veštak trasolog, inače bivši policajac, imao je toliko savesti da nije mogao da potvrdi da je bačen – tvrdi Bajazit.

Advokat navodi da je Taton, na osnovu nalaza obducenata, umro od progresivnog hematoma na mozgu, a lečen je od povrede aorte koja nije pukla!

– Pitanje je da li bi smrt Tatona bila sprečena da su mu lekari odmah operisali glavu. Posle operacije aorte, na kojoj je samo spoljašnji sloj bio oštećen, Taton je dobio terapiju, koja je prouzrokovala progresivni rast hematoma na mozgu, usled čega je umro – ističe Bajazit, i navodi da sud ove činjenice nije rasvetlio do kraja.

Srđan Veličković, otac osuđenog Stefana Veličkovića, kaže da posle novih dokaza očekuje pravedno i pravično suđenje.

– U ovom slučaju je svima bilo povređeno pravo na fer suđenje, dok je pretpostavka nevinosti bila narušena od samog starta. Očekujem da presuda bude poništena i da sudija, tužilac, kao i cela klika bivšeg predsednika, koja je bila umešana, bude pozvana na odgovornost – kaže Srđan Veličković.

Bojan Malagurski, autor filma “Pretpostavka pravde” o “slučaju Taton”, kaže da su u njegovom ostvarenju po prvi put prezentovani novi dokazi.

– U filmu smo prvi put u javnosti objavili snimak poziva, koji je upućen Hitnoj pomoći.Snimak je uverljiv, reč je o veoma bitnom podatku, koji nije bio uzet u obzir tokom suđenja – kaže Malagurski.

Hag: Odbijen Karadžićev zahtev

 

 

Hag — Tužilaštvo Haškog tribunala odbacilo je zahtev Radovana Karadžića da mu se odobri novo suđenje, pošto sadašnje, kako je ocenio, nije pravično.

 

 

Karadžić je tražio novo suđenje zbog brojnih propusta tužilaštva da obelodani dokazni materijal.

Zaključivši da je sadašnji sudski proces protiv Karadžića pravedan i da bi trebalo da se nastavi, Haško tužilaštvo u odgovoru navodi da optuženi u zahtevu, koji je podneo 13. avgusta, „ne dokazuje da je novo suđenje opravdano, ni kao pravni lek, ni kao sankcija“.

„Pošto optuženi priznaje da je Sudsko veće već utvrdilo da on nije oštećen diskretnim propustima tužilaštva u pravovremenom obelodanjivanju materijala, njegov argument da bi mu trebalo odobriti novo suđenje kao pravni lek za takozvanu kumulativnu štetu ne može biti opravdan“, navodi se u saopštenju Haškog tribunala. 

Što se tiče Karadžićevog alternativnog zahteva za novo suđenje kao sankciju, tužilaštvo zaključuje da on „ne pokušava da dokaže da bi Veće trebalo da preispita svoje ranije odluke kojima se odbacuju sankcije protiv tužilaštva zbog kršenja obaveza u vezi sa iznošenjem dokaznog materijala“ i da stoga ne postoje validne osnove za novo suđenje kao „sankciju“ tužilaštvu. 

Do početka suđenja u oktobru 2009. godine, Haško tužilaštvo je prosledilo Karadžiću 1.625 svedočenja ili izjava svedoka, na ukupno 224.448 strana, ali je propustilo da mu prosledi još 406 takvih dokumenata. Karadžić je, u podnesku upućenom Sudskom veću, istakao da to čini „neverovatnih 25 odsto“ dokaza ove vrste. 

Kada nije ispunjena obaveza o objavljivanju dokaza, ni samo suđenje ne može biti uspešno i Veće bi stoga moralo da naloži novo, pravično suđenje, zaključio je haški optuženik. 

Karadžić je pred Haškim tribunalom optužen za genocid, zločine protiv čovečnosti i kršenje zakona i običaja ratovanja u BiH od 1992. do 1995. godine. 

Uhapšen je u julu 2008. i izručen Tribunalu, posle 13 godina u bekstvu. 

Suđenje mu je počelo 16. oktobra 2009. godine, a Tužilaštvo je u maju ove godine saslušalo poslednjeg svedoka optužbe. 

Početak dokaznog postupka odbrane Karadžića zakazan je za 16. oktobar.

SVEDOK TVRDI: Taton sam skočio, terali me da lažno svedočim!

 

Penzionisani policajac i čuvar garaže na Obilićevom vencu Dragan C. (61) dao izjavu sudu u kojoj tvrdi da navijač francuskog Tuluza nije bačen preko ograde posle opšte tuče sa „Grobarima“

 

 

Penzionisani policajac i čuvar garaže na Obilićevom vencu Dragan C. (61) dao je izjavu u Prvom osnovnom sudu u kojoj tvrdi da je navijač francuskog Tuluza Bris Taton sam skočio sa platoa Obilićevog venca bežeći od “grobara” posle opšte uče.

– Oko 17.30 časova nalazio sam se u prizemlju garaže, blizu stepeništa koje vodi u ulicu Maršala Birjuzova. U jednom trenutku sam video da mladić (kasnije sam saznao, Bris Taton) skače sa platoa Obilićevog venca i pada pored mene. Odmah sam mu prišao, bio je povređen, ali svestan. Ubrzo je došla Hitna pomoć – navodi očevidac u svom iskazu.

On tvrdi da prilikom pada Tatona niko nije bio pored njega, niti na stepeništu.

– Kada sam ga unosio u kola Hitne pomoći rekao mi je: “Maj frend”! Sa mnom je bio i kolporter koji mi je rekao da je Taton, bežeći od tuče, naskočio na žardinjeru i preskočio ogradu. Videli smo da su u žardinjeri ostali tragovi njegovih patika – dodaje Dragan C.

Ta žardinjera je uklonjena posle Tatonovog skoka.

– Inspektori su čak insistirali da promenim izjavu i da kažem da je Taton bačen.Nisam pristao i od tada me u vezi ovog slučaja niko nije zvao – piše na kraju njegove izjave.

Advokat Svetozar Vujačić, branilac osuđenog Dejana Puzigaće, koji je u bekstvu, najavljuje da je ovaj dokaz od presudne važnosti da odbrana 15 osuđenih navijača Partizana zatraži novo suđenje.

– U pitanju je, evidentno, jedna od brojnih presuda koja je doneta pod političkim pritiskom u datom trenutku – smatra Vujačić.

Kazne Đorđu Preliću i Dejanu Puzigaći, koji se nalaze u bekstvu i za kojima su izdate međunarodne poternice, smanjene su sa 35 i 32 na 15, odnosno 14 godina, Ljubomiru Markoviću i Ivanu Grkoviću sa 30 na 13 godina zatvora, po osam i po dobili su osuđeni Branimir Četnik i Vladan Suvajac, koji su ranije bili osuđeni na 14 godina, a Milanu Vujoviću ista kazna smanjena je na osam godina.

Sa 14 i 12 godina na po sedam godina osuđeni su Jovan Karbić, Dragan Tomasović, Stefan Veličković, Milan Tarlać i Bojan Matijević. Stepi Petroviću kazna je smanjena sa pet na četiri godine, na koliko je potvrđena Dejanu Stankoviću. Vladimiru Boškoviću potvrđena je uslovna osuda od osam meseci zatvora s rokom provere od dve godine.

Nil Armstrong

Te 1969. godine Nil Armstrong je bio prvi čovek koji je dotakao tlo Mesečeve površine i verovatno najpoznatiji čovek u čitavom svemiru.

 

 

 

foto: NASA

 

 

Kada su ga upitali kako se osećao toga dana, odgovorio je: “Veoma, veoma malo!” 

Nil Armstrong je rođen u američkoj državi Ohajo 5. avgusta 1930. godine. Otac mu je radio u državnoj službi i cela porodica se često selila, kako je dobijao nove poslove. 

Armstrong je svoj prvi let doživeo sa svojim ocem kada mu je bilo šest godina. Zbog ovoga se zaljubio u aeronautiku, što je ljubav koja će trajati do njegove smrti. Sa 16 godina je već mogao da leti iako nije imao vozačku dozvolu za automobil. 

Kao dokazani heroj iz Korejskog rata, Nil Armstrong je postao testni pilot za instituciju koja je prethodila Nasi.

Mali veliki korak…

 

Ušao je u grupu najboljih koji su testirali novu tehnologiju protiv ograničenja prirode. 

Te 1962. godine američki predsednik Džon Kenedi je obećao da će Amerika imati čoveka na Mesecu do kraja decenije. A kako su Sovjeti već imali uspešne misije u svemir i kako su već lansirali čoveka u orbitu, te da bi ostvarili Kenedijevo obećanje, NASA je imala mnogo novca na raspolaganju. 

Tokom jedne od misija u okviru Gemini 8 programa, Armstrong je uspeo da povrati kontrolu nad kapsulom i da spase život sebi i svom kolegi. Iako stidljiv i veoma uzdržan ali sa dokazanim pilotskim sposobnostima, nametnuo se kao logičan komandant misije Apolo 11. 

Tokom 1969. godine tim je već bio u stanju da ispuni Kenedijevo obećanje. U svemirskoj letelici, sa komandnim računarom sa kompjuetrskom snagom manjom od hiljaditog dela snage današnjeg prosečnog laptop računara, Nil Armstrong je sa kolegama Bazom Oldrinom i Majklom Kolinsom uspeo da osvoji Mesec. 

Ljudi širom sveta su kupovali svoje prve televizijske aparate kako bi bili svedoci ovog istorijskog događaja. Više od 500 miliona je uživo posmatralo svaki sekunda ove misije, tog 20. jula 1969. godine.

Privatnost pre svega

 

foto: NASA

 

Posle uspešnog izbegavanja velikih stena, Armstrong je imao još svega 20 sekundi rada motora, kada je uspešno sleteo na tlo Meseca. Tada je iz kapsule javio komandnom centru na Zemlji, u Hjuston: “Orao sleteo!”. 

Ubrzo posle toga je izgovorio “Ovo je mali korak za čoveka, ali veliki za čovečanstvo!”. 

Uz pomoć Baza Odlrina zabo je zastavu SAD u tlo u sred Mora Tišina, gde su se spustili. 

Po povratku na Zemlju posada je dobila ogromnu medijsku pažnju i sve moguće počasti širom sveta. Međutim, veoma brzo se Nil Armstrong povukao iz javnosti, ne želeći da naplati svoju slavu. 

Iako dobitnik Medalje slobode, jednog od najvećih američkih priznanja koje mu je uručio lično predsednik, Nil je izbegao svu slavu koju to nosi i povukao se na svoju farmu u Ohaju. Predavao je inženjerstvo na Univerzitetu u Sinsinatiju, a kasnije je započeo svoj biznis.

Inspiracija

 

Odbijao je da daje intervjue i da potpisuje autograme čime je razočarao mnoge fanove. Zahtevao je privatnost, a samo je povremeno držao govore. 

Jednom je ovo objasnio izjavom: “Ne želim da budem živi spomenik”. I dok su mnogi drugi astronauti prolazili kroz teške pishološke faze u svojim “post-mesečevskim” sindromima (Baz Oldrin je postao alkoholičar), Nil je uživao da živi u tišini i miru. 

Ponovo se pojavio u javnosti sa dvojicom kolega tek na obeležavanju 30 godina od sletanja na Mesec, 1999. godine kada im je dodeljeno još jedno američko priznanje. 

Niko više od 1972. godine nije hodao po Mesecu. Za mnoge ljude je prevaziđena ideja o ponovnom sletanju tamo, u korist istraživanja Marsa ili nečeg drugog. 

Ipak, za milione onih koji su bili prikovani za TV aparate 1969. godine snovi o osvajanju Meseca su postali stvarnost. Za njih je stidljiv čovek iz Ohaja otvorio nove horizonte, i za njega neće biti zaborava, kao ni za njegova dostignuća.

pravda za grobare

НЕСАЛОМИВИ!
НИКО ЗАБОРАВЉЕН БИТИ НЕЋЕ
БРАТ СЕ БРАТА ОДРЕЋИ НЕЋЕ!!
ГВЛ! ПРАВДА ЗА НЕНАДА!! ГВЛ!!
И ТАМО ГДЕ ЈЕСИ БУДИ ОНО ШТО ЈЕСИ!
http://www.google.rs/imgres?imgurl=http://www.slobodanavijacima.com/wp-content/uploads/Pravda/slides/179051_1779851785293_1509363386_31825123_6251965_n.jpg&imgrefurl=http://www.slobodanavijacima.com/?tag%3D%25D0%25BF%25D1%2580%25D0%25B0%25D0%25B2%25D0%25B4%25D0%25B0-%25D0%25B7%25D0%25B0-%25D0%25B3%25D1%2580%25D0%25BE%25D0%25B1%25D0%25B0%25D1%2580%25D0%25B5&h=360&w=640&sz=39&tbnid=PLnQPGmDPES4QM:&tbnh=68&tbnw=120&zoom=1&usg=__Om0ToXposc8YPwlub2lKbdKzWks=&hl=sr&sa=X&ei=lxY6UL2WGYnxsgaHyoHwDw&sqi=2&ved=0CCYQ9QEwAg&dur=642

Hello world!

Welcome to WordPress.com! This is your very first post. Click the Edit link to modify or delete it, or start a new post. If you like, use this post to tell readers why you started this blog and what you plan to do with it.

Happy blogging!